Raznovrsna ispoljavanja anksioznosti i straha koja iskuse sva deca deo su zdravog psihičkog razvoja i imaju funkciju u adaptaciji dece i zaštiti od opasnosti. Međutim, potrebno je znati do koje granice strah i anksioznost su korisni, a kada postaje ozbiljan emocionalni problem koji zahteva neophodan tretman.
Anksioznost predstavlja strepnju unutrašnjeg karaktera, osećanje očekivanja nepoznate preteće opasnosti i nije vezana za određene objekte i situacije koje predstavljaju realnu opasnost (nešto će se loše dogoditi). Strah se definiše kao osećanje koje se javlja u prisustvu opasnosti vezane sa situacije i objekte koji su spoljni i realni (strah od psa). Anksioznost uočavamo i kroz strahove koji su karakteristični za određeni period razvoja, a označeni su kao razvojni strahovi.
Prvi strahovi javljaju se kod odojčeta već oko šestog meseca života, a to su strah od izmicanja podloge, iznenadnih i jakih zvukova kao i nepoznatih lica. Od 8. do 12. meseca razvija se strah od odvajanja, naročito od majke, koji postaje najizraženiji oko druge godine. U drugoj godini strah može stvoriti i sve što je veliko (životinje, objekti), što je jakog inteziteta (boje, predmeti i zvukovi koje ti predmeti proizvode: fen, kosilica, usisivač), voda (kupanje i pranja kose) kao i odvajanje od roditelja.
Različiti i mnogobrojni strahovi (devojčica, 7 god)
Sa razvojem mašte, u trećoj i četvrtoj godini javlja se strah od imaginarnih bića, strah od ljudi (zubara, lekara, lopova), strah od povreda… Kako dete obogaćuje svoje saznanje, mašta postaje bogatija pa se od pete godine stvara strah da ga ne ukradu bića koja žive u mraku. U šestoj godini strah izaziva smrt, bolest, zabrinutost za roditelje, pojave u prirodi (grom, munja, vatra, voda).
Ove strahove mogu izazvati ili pojačati doživljene traumatične situacije (smrt u porodici ili u blizini deteta, osobe za koju je dete vezano). Isto tako, roditelji i ostali ukućani svojim ponašanjem i pričom mogu usloviti razvoj strahova kod njihove dece, te se i oni plaše onoga čega se boje osobe sa kojima žive. Opisani specifični razvojni strahovi ne javljaju se samo u karakterističnom periodu razvoja već se uočava, kroz rad sa decom, njihovo preplitanje i javljanje u kasnijim periodima razvoja.
Roditelji su najvažniji terapeuti svojoj deci
Svako dete na svoj način ispoljava ono što doživljava, a kako bi pomogli svom detetu roditelji moraju to i prepoznati. Pred detetom moraju izgledati smireno, pružiti mu toplinu i sigurnost. Kada se uoči da nije po sredi manipulacija deteta, najvažnija stvar je verovati u strahove svoje dece. Pričajući o njegovim strahovima, navodeći strahove koji su imali roditelji, detetu se stavlja do znanja da ga oni razumeju. Sa strahom dete treba suočavati postupno, a najuspešnije je kroz igru. Zato zajedno sa detetom improvizujte situacije koje stvaraju strah i učinite ih komičnim, crtajte čudovišta, pravite maske i obojite ih veselim bojama. Pomozite im da razumeju mrak, igrajte se u mraku, pričajte sta sve vidite, šetajte. Ostavite svetlo u sobi čiju će jačinu postepeno smanjivati dete.
Kako dete stiče veću kontrolu nad “strašnim situacijama i objektima” tako uspeva da kontroliše i svoj strah.
Ako se plaši da spava samo, dajte mu omiljenu igračku, ćebence, sedite na stolicu pored kreveta, pružite mu svoju ruku, čitajte pričuili pričajte kako bi se osetilo sigurno i bezbrižno. Starija deca mogu pisati o svojim strahovima, te tako postati svesnija svojih doživljavanja. Napravite skalu straha da dete može svakog dana obeležiti “gde se nalazi njegov strah” koji će iz dana u dan biti sve manji. To će doprineti da se oseća ponosno, povećati njegovo samopouzdanje, i ohrabriti ga da se dalje bori sa svojim strahom. Uvideće da njegov trud nije uzalud. Nemojte popravljati sve greške svoje dece, pustite ih da uče iz njih, jer tako obogaćuju svoje iskustvo i grade samopouzdanje.
Korisno je i da dete posmatra drugu decu koja se ne boje u tim “opasnim situacijama” (npr: dete pere kosu, deca se igraju sa psima). Pričajte mu o lepim stvarima koje pruža vtrić, predškolsko i škola. Budite strpljivi i uporni u svojoj priči koja je sigurno lek.
Metode koje svakako ne pomažu već samo doprinose produbljivanju strahova su nazivanje deteta pogrdnim imenima, ismevanje detetovog emocionalnog stanja, i korišćenje istih u vaspitne svrhe. Izlaganje deteta za njih opasnim situacijama, takođe pojačava postojeću anksioznost koju dete teško kontoliše, što negativno utiče na njegovo samopouzdanje i sigurnost.
Separaciona anksioznost (devojčica, 7 god)
Zato je dobra priprema za situacije koje mogu biti traumatične za dete veoma bitna. Međutim, porodica je opterećena savremenim društvenim promenama, a roditelji obezbeđivanjem egzistencije svoje porodice, te rano počinju da se odvajaju od svoje dece. Na odvajanje ili na pretnje od odvajanja od roditelja deca mogu reagovati burno, nastojeći da ih zadrže pored sebe,a kad roditelja nema osećaju se bespomoćno. Roditelji im pružaju sigurnost, ljubav, pažnju, razumevanje, podstiču njihov saznajni razvoj i samostalnost. Kada toga nema dete trpi i pati.
Rana odvajanja često se sreću u anamnezama dece sa poremećajem separacione anksioznosti. Ako je odvajanje nepogodno po vremenu i trajanju, roditelji i dete nisu pripremljeni i nepostoji adekvatna zamena za roditelje, ono postaje povučenije, agresivnije, razdražljivo i impulsivno. Ovome doprinosi i struktura ličnosti deteta, temperament, ranjivost. Igra postaje siromašna a sklonost ka mašti kao posledica bekstva od realnosti je veća. Opisano ponašanje može biti uvod u neurotičnost u detinjstvu.
Poremećaj separacione anksioznosti mogu pokrenuti i situacije koje traumatično deluju na dete (strah od vaspitačice i učiteljice, njihovo ponašanje prema deci, neusaglašeni odnosi sa vršnjacima). Sve češće, kada čuju za smrt neke osobe, deca strahuju za zdravstveno stanje svojih roditelja, plaše se da im se nešto ne desi, da ih ne izgube. Zato imaju potrebu da stalno provode vreme sa njima, da ih “drže na oku”.
Izgradite izgubljeno poverenje
Problem separacione anksioznosti polako nestaje kada dete povrati poljuljano poverenje u svoje roditelje. Dete uviđa da su roditelji tu, vraćaju se, da neće “nestati”,da dolaze po njega u vrtić ili školu. Obzirom na poreklo separacione anksioznosti, decu ne odvajati od roditelja pre druge-treće godine života, a kada odvajanje ne može da se izbegne predlaže se da traje što kraće, uz prethodnu pripremu roditelja i dece.
Na primer, ako je u pitanju polazak u školu ili vrtić, sigurno će pomoći postepeno upoznavanje deteta sa obavezama koje ga očekuju. Uključite dete u ove pripreme obavezno, i svaki trenutak slobodnog vremena iskoristite da ukažete na sve lepo što ga očekuje. Igrajte se u školskom dvorištu. Upoznajte što više dece koje će činiti njegovo socijalno okruženje. Zajedno kupujte garderobu, knjige, bojice, sveske. Učinite da se oseti posebnim i da taj polazak ima značaj za njega. Nemojte pokazivati da ste zabrunuti ili uznemireni. Budite nasmejani.
Kada se separaciona anksioznost javi nakon polaska u kolektiv, za razrešenje problema potrebna je strpljivost roditelja, vaspitačice ili učiteljice. Problem se rešava postepeno, npr: roditelj može prvo sedeti sa detetom na času, a potom se polako udaljava od deteta. Sedi pored vrata, onda ispred učionice pri čemu su vrata otvorena kako bi se dete uvek uverilo da je roditelj tu. Zatim sedi ispred škole dok traje nastava. Onda dolazi samo na školske odmore, a kada dete pristane da ostane samo u školi bez roditelja ostaje još odvođenje i dovođenje u školu. Roditelj može postepeno smanjivati dužinu puta kada ispraća ili čeka dete iz škole i tako rešiti i taj problem. Za ovo vreme neophodno je da psiholog radi sa roditeljima i detetom kako bi kontrolisao proces razuslovljavanja i pomogao detetu da izgradi ponovo poverenje u svoje roditelje.
Odlican tekst, super saveti. Bas mi je koristio